I Z M A G L I C A

I Z M A G L I C A

Izmaglica posle kiše obavila grad,
a i preko moga lica ta je ista izmaglica,
pitanje bez odgovora zadaje mi jad.

Sat mi kaže da je jošte isti beli dan,
težak korak dok koračam ka starom se opet vraćam
jer bih hteo da oživim nemogući san.

Ljubav stežem kao barjak nemogućeg sna,
anđeo me s neba gleda, pokušava da mi preda
kap hrabrosti da isplivam sa samoga dna.

Teško sa dna idem gore na poslednji sprat,
stepenice kao zveri čuvaju te njene dveri
dok sa sobom u potaji vodim pravi rat.

Da l' da zvonim il' ne zvonim pitanje je sad,
hamletovska ta dilema sto mi muka strašnih sprema,
tvoja vrata deluju mi k'o ulaz u had.

Ruku dižem, zvono stiskam, iza vrata muk,
muke behu uzaludne zbog sudbine te zloćudne,
pad suza po otiraču jedini je zvuk.